Ged wrote:
> Ideja eksperimenta je toliko trivijalna da je to smesno. Aktivnost u mozgu
> sve vreme snima skener, a vi sednete ispred stola na kome su dva prekidaca.
> Jedan za levu, drugi za desnu ruku. Kazu vam da pritisnete bilo koje dugme
> kad god zelite. I to je sve.
> 
> Pritisak dugmeta oznacava da je vasa svest cekala izvesno vreme, pa zatim
> odlucila dve stvari. Prvo, u kom trenutku ce da pritisne dugme, i drugo, da
> li ce upotrebiti levu ili desnu ruku da to uradi. Trenutak kada je prekidac
> pritisnut govori istrazivacima kada je svest ovog coveka postala svesna da
> je donela odluku koju je trenutak kasnije i sprovela je u delo. A koje
> je od
> dva dugmeta pritisnuto govori da li se on odlucio za levo ili desno dugme.
> Medjutim, posto se posledice konacnog izbora pokretanja leve ili desne ruke
> jasno razlikuje na snimku aktivnosti mozga, jer se ne aktiviraju isti
> neuroni, istrazivaci mogu i direktno u skeneru da vide i izmere kada
> pocinje
> promena povezana sa odlukom, kao i koja je promena u pitanju od dve moguce.
> 
> Rezultat: Odluka se stvarno donosi i citavih 7 sekundi pre nego sto vi
> sami,
> tj vasa svest, svesni sta cete uradili (sta je ona, kobajagi, odlucila).
> I drugo, oni mogu skoro redovno da pogode UNAPRED koja ce to biti ruka!

To su sve kompletne idiotarije.
Cijela ta vaša rasprava me jako podsjeća na jednu drugu raspravu koja se
vodila prije par godina na netu, o tome je li bolji filmski ili
digitalni fotoaparat. I s jedne i s druge strane su se iznosili
argumenti koji su zvučali smisleno, logično i znanstveno na prvi pogled,
a u stvarnosti su bili nebuloze.

Recimo, filmaši su govorili da digitalac nema šanse proizvoditi sliku
koja se na bilo koji način može uspoređivati s filmom, a argumenti su im
išli po sistemu da digitalac kao prvo ima vrlo malu rezoluciju u
usporedbi s filmom; recimo da film s dobrim objektivom razlučuje 70
parova linija po milimetru, što je oko 16MP čiste rezolucije, a
digitalci iz onog vremena su imali 6MP, i to s Bayer interpolacijom
boje, dok film bilježi savršenu informaciju o boji. Osim toga, digitalac
ima low-pass filter za eliminiranje visokofrekventne informacije iznad
Nyquistove granice, čime se slika još dodatno zamućuje. Dakle na temelju
toga svega čovjek bi zaključio da film ima savršene boje i ogromnu
rezoluciju, a digitalac ima ogavne boje, nisku rezoluciju i mutnu sliku
bez finih detalja.

Eto, to sve zvuči jednako znanstveno kao ova tvoja pričica, a zapravo je
hrpa sranja. Digitalac od 5-6MP daje jednaku praktičnu, iskoristivu
rezoluciju kao 35mm film unatoč tome što Velvia 50 film ima teorijsku
rezoluciju od 16MP. Naime, da bi na filmu dobio takvu rezoluciju moraš
ga jako povećavati, čime ističeš teksturu emulzije, i u trenutku kad
resolvaš zrno imaš tako prljav signal da slika izgleda grozno. S druge
strane digitalac kod tako velikih povećanja ne pokazuje više detalja ali
ne pokazuje ni hrpu smeća s emulzije, zbog čega se kod digitalca može
bolje istaći rubna oštrina signala čime se dobiva dojam čišće, oštrije
slike. Što se tiče boja, u teoriji bi digitalac trebao imati ogavne boje
u usporedbi s filmom, ali to se ne dešava; štoviše, digitalac u pravilu
daje daleko čišće, briljantnije i točnije boje od kolor negativa, i samo
par slajd emulzija se može s njim mjeriti, u smislu da su razlike stvar
ukusa, pa se nekome više sviđa Velvia, nekome E100G, nekome E100VS, a
nekome digitalac. Zašto je tome tako? Kao prvo, kolor negativ ima vrlo
uski spektar boje superponiran na narančastu bazu, tako da se boje
zapravo dobivaju rastezanjem vrlo uskog spektra između tamne narančaste
i crne boje. Drugi problem s kolor negativom je omjer zelene i magente,
koji zna oscilirati unutar istog kadra i zbog toga, kad pogledamo stare
knjige rađene s filmskim ilustracijama, slike imaju ili prljavo-zeleni
ili prljavo-magenta ton. Kad tome dodamo teksturu emulzije, rezultat je
taj da slike izgledaju zakurac. Naravno, slike izgledaju bitno bolje kad
ih se majstorski procesira u savršeno čistim kemikalijama, ali u praksi
se negativi na brzinu skuhaju u 1hr labu i zbog toga su manje-više svi
dobivali usrane boje na negativu. Slajd je druga priča, ali njega su
rijetki koristili, a osim toga slajd ima triput manji dinamički raspon
od negativa tako da je jako osjetljiv na točnost ekspozicije, pa
preeksponiran gubi sve detalje u svijetlim područjima a podeksponiran
gubi definiciju boje i izgleda sivo. Isto tako, u svijetlim područjima
slajd jako pokazuje teksturu emulzije, tako da recimo bijeli oblaci
izgledaju prljavo od smeća s filma.

Dakle u teoriji bi u usporedbi s 35mm filmom 5MP digitalac trebao biti
beskorisna igračka, a 13MP digitalac bi trebao biti bliži ali još uvijek
inferioran. U praksi, 5MP digitalac daje jednaku kvalitetu slike kao
35mm slajd, a 13MP digitalac daje jednaku kvalitetu kao film, ali
srednjeg formata a ne 35mm, i to skeniran rotacijskim a ne CCD skenerom.
To u praksi izgleda otprilike ovako:
http://www.dphotojournal.com/film-camera-vs-digital-camera-sample-photos/
http://www.photographical.net/canon_1ds_mf.html

I gdje je sad otišla ona teorija s početka?

Ukratko, pun mi je kurac znanstvenika s njihovim retardiranim teorijama
po kojima se valjda nitko ne bi mogao dogovoriti oko boje govna deset
tisuća godina, koliko je sve relativno i upitno. Za početak bi bilo
dobro da formuliraju smisleni teorijski model funkcioniranja mozga, jer
takav još nisam vidio. Nakon toga ćemo se baviti detaljima, a prije toga
su različita skeniranja mozga otprilike jednako pametna stvar kao
pokušaj ustanovljavanja kako neki program radi prikapčanjem
magneto-rezistivne sonde na CPU i gledanjem njenih outputa na
osciloskopu. Ukratko, to je sve luk i voda.

-- 
http://www.danijel.org/